10/10/2016

Moja molitva

Ja se molim Bogu zato što hoću, da bolje učim i da se popravim i da se ne uspavam. Kaže u svojoj molitvi jedna devojčica koju nema ko da probudi.

Šta su sveti oci govorili o molitvi, a koja je naša molitva danas? O tome će biti reči u ovom tekstu.

Molitva je neprestano stvaralaštvo, uzvišenije od svake druge umetnosti, ili nauke. ( Arh. Sofronije )
Bogu naše molitve nisu potrebne. Jer On i bez moljenja našega zna šta potrebujemo mi. On, premilosrdni i na one koji ne prose od njega izliva svoje obilne milosti. Molitva je potrebna nama. Ona čoveka srođava sa Bogom. Bez nje čovek je otuđen, a što se više u molitvi vežba, više se Bogu približava ( Sv. Ignjatije Brjančaninov ).
Niti vrši nasilje nad našom slobodom: On se neće silom probiti u unutrašnjost našeg srca, ako mi nismo spremni da mu otvorimo ulaz : "Evo stojim na vratima i kucam, ako ko čuje glas moje : otvori vrata i ući ću k njemu". Otk. ( 3,20 ). Životvorni Duh Božiji nas posećuje kada prebivamo u stanju smirene otvorenosti za njega.  ( Arh. Sofronije )
Čovek se iz velike želje za pomoću Božijom približava Bogu, prebivajući u molitvi. I koliko se svojom namerom približava Bogu, toliko se i Bog njemu približava svojim darovima i zbog njegovog velikog smirenja mu ne oduzima blagodat. ( Sv. Isak Sirin )
Početni uzrok molitve je vera, " Sve za šta molite, verujte da ćete primiti i biće vam", oglasio je Gospod. ( Sv. Ignjatije Brjančaninov )
Sveti Teofan Zatvornika nas uči kako da se molimo: " U početku se molimo molitvama svetih, ispunjavajući molitveno pravilo iz molitvenika, ali to nas vremanom ne može ispuniti, jer smo stvoreni da uvek težimo savršenstvu. Potrebno je da se pružimo dalje - da, naviknuvši uhom i srcem da se Bogu obraćamo uz pomoć tuđih reči stičemo i sopstveno iskustvo uzdizanja k Njemu, te da dospemo do toga da naša duša sopstvenim rečima stupi u molitveni razgovor s Bogom i sama se ka Njemu uzdiže. U Njemu se samootkriva i ispoveda mu šta sve u sebi nosi i šta želi. ( Molitva put ka Bogu)
Šta je ono što mi sami nosimo u sebi i šta je ono što želimo? Šta poručuje naša molitva? Šta govori o nama? O našim bližnjima? Dal znamo šta je ono za šta se naši bližnji mole? Kako bi mi reagovali kada bi čuli njihove molitve? Dal bi preispitali svoje postupke i ono što mi činimo, ili izgovaramo pred njima, možda prestali da to činimo?
Upravo je to razlog što sam se odlučio da napišem ovaj tekst.
Evo kako izgleda molitva naših bližnjih. Budući da sam sa omladinom prorađivao kako bi glasila njihova molitva, u nastavku ću dati zajedničku molitvu koja je sastavljena iz ključnih reči, odnosno prerađenih rečenica, kako bih sačuvao njihovu diskreciju, sklopljenu u jednu molitvu.

Zajednička molitva bližnjih naših


Bože Predobri molim te,
pomozi mi da dobijem jaku volju,
da prebrodim sve svađe i tuge.
Da se oni manje sposobni ljudi cene kao oni najsposobniji.
Pomozi mi da počnem da učim i da ne neviram svoje najbliže oko sebe.
Daj mi snage da se vratim na sport.
Hvala ti što sam uspeo da preživim onu tešku operaciju.
Učini nas veselije i složnije. Podari mi osmeh i lepu reč.
Pomozi nam da ostvarimo naše ciljeve.
Molim te da mi sutrašnji dan prođe dobro.
Obasjaj moje tamne dane.
Pomozi mi da u meni zavlada duh iskrene ljubavi, poštenja i dobrote.
Pomozi mi da savladam svoje strahove.
Daj nam snage da izdržimo sve prepreke koje nas snađu u životu,
da izdržimo bez cigareta.
Čuvaj planetu Zemlju od zlih ljudi.
Molim ti se zato što hoću, da svaki dan idem u školu i da se ne uspavam.
Daj ljudima hrabrosti.
Molim te da se svi moji drugari druže.
Daj mojoj porodici mira.
Podaj da m roditelji upišu na fudbal.
Daj nam Bože hrane.
Daj mi da se ne tučem sa bratom.
Pomozi mi u učenju.
Da ljudi bacaju smeće u kantu.
Da nema više žrtvi i ratova.
Da moja sestra prohoda.
Daj nam rešenje za sve probleme koji su nam u duši.
Molim ti se da nema brige o novcu.
Želim da želim i da se to ispuni.
Učini sve ljude zdravim i lepim, iznutra i spolja.
Molim ti se da mi mama ozdravi.
Pomozi mi da shvatim suštinu svog postojanja.
Pomozi mi šta dalje sa svojim životom da uradim.
Daj mi miran san i da ne sanjam košmare o drugima, nego lepe stvari o sebi.
Oprosti mi, grešio sam.
Ne dozvoli da se pokoleba moja vera.
Daj mi bar jednog pravog prijatelja.
Daj mi da ne obolim od kancera i da umrem stara.
Daj mi čarobnu prašinu.
Kada mi je hladno, zagrej me svojom ljubavlju.
Gospode daj da bude po nekoliko generacija u kući koje se poštuju i vole.
Sada me pusti da nešto uradim i sama.
Pomozi onima koji mi prete.
Molim ti se za porodicu, bližnje, peticu iz biologije, da dobijem kompjuter.
Daj nam zdravlja.
Hvala ti na tome što nemam problema u životu.
Hvala ti na svim ispunjenim i odgovorenim molitvama.
Amin.



Ova molitva obuhvata decu i omladinu od 7 - 18 godina. (To su bližnji o kojima će biti reč u nastavku teksta.)  Možemo videti koliko su naši bližnji opterćeni mnogim stvarima. Možda to ne izgovaraju. Ali sasvim sigurno je da je to u njima. Bune se kada ih pitate šta im je. Možda samo neće da vas dodato opterćuju svojim problemima. Ponekad deluju odsutno, nezaiteresovano, ali su tu. Upijaju ono što kažemo i sami izvode zaključke i donose odluke, šta neće ili hoće u životu od sebe i od drugih. Možda ne govore, jer su im ko zna koliko puta rekli " ne govori", ili "budi jak" ( ne pokazuj slabost ). Ili, nemoj sada, nemam vremena da te čujem. I ko zna koliko je drugih razloga zbog čega ne govore. Ostaju nekako sami i okrenuti ka Bogu. A mi sa naše strane ostajemo u svojim molitvama. A na relaciji između nas nema komunikacije, ili je svedena na minimum. Šta si radio? Kako je bilo u školi? I to sve bez većeg zadržavanja. A šta je sa onim "Ljubi bližnjega kao samog sebe". I ako se molim Bogu za bližnjega, a ne zborim sa njim, pa kakva će mi plata biti?!!! A tu je pored mene.

Kako prevazići sve to. Ukoliko razgovaramo, da to nastavimo da činimo. Ukoliko to nismo činili do sada, okrenimo novi list. A to je da započnemo komunikaciju. Postepeno, dati im priliku da pričaju onda kada se njima priča i da tada imamo vremena za njih. Tražiti od njih mišljenje za odeđene stvari, pohvaliti ih kada to zasluže. Volite ih i govorite im da ih volite. Bez obzira što se to podrazumeva i što će se možda nekad tinejdžer pobuniti, ali svako od nas uživa da mu se to opet i iznova kaže. Ako vas je dete čulo da pričate o nekim problemima, a da nije trebalo, obavzno razgovarajte o tome sa njim. Da se ne bi samo borilo, ili imalo ružne snove i košmare. Budite tu za njega i stavite mu to do znanja. Neka dete bude dete i neka se u skladu sa svojim uzrastom i ponaša. Da ih ne bi terali verbalno ili neverbalno da budu odrasli, a ustvari su deca. RAZGOVARAJTE SA NJIMA.

A za kraj ovog teksta ostaje mi da vama dragi čitaoci postavim pitanje. A koja je vaša molitva?




8/13/2016

HARMONIKA

...i pitam se večeras šta mi je??? počelo je sve negde oko 22 h...gledam u harmoniku koju je moj tast nedavno dobio. Bili su gosti...bilo nam je lepo...harmonika stoji na stolici...nedavno je dobio za rođendan, malo više od mesec dana.
Posmatram je. Lepa crvena harmonika Šta može da kaže neko ko ne zna da svira. Pesma kaže...nemoj da kvariš najlepše zvuke, mesto pesme začućeš jauke...ne znam da sviram..., ali čujem jauke...jauke u srcu i duši i večeras nekako posebno...suze u očima se polako talože...kao sitne kapljice koje se nakupljaju i spremaju se da krenu niz lice...pitam se šta mi je? Kakvi su to jauci koji me spopadaju??? Šta mi je? ...lažem sebe!!!...znam dobro da lažem!!! Pitam se samo koji je danas dan, odnosno datum!!!???...da li je to taj datum???...google sve zna. Ukucavam, B. i da, to je to...to je taj crni datum, 14.08. I šta je to što nas povezuje sa stvarima nevidljivim i nevidljivim. Sinhronicitet, ili nešto drugo, ili neko drugi...stvar izbora. U svakom slučaju večeras, osetim...uzimam crvenu harmoniku...i dok pričamo...ja je razvlačim stiskam nasumično dirke i ponovljam poslednju reč koju je neko od ukućana izgovorio. Smejem se...uživam...radujem se dok to radim...istovremeno me obuzima tuga, Sakupljaju se suze u očima. Pitam se zašto...znam da je taj mesec, ali ne i taj datum..dok to radim, ponavljam poslednju reč koju je neko od ukućana izgovorio, šireći i skupljajući harmoniku, nasumično pritiskajući dirke. Setih se protesta kada je Branko kockica bio na Trgu kod filozofskog fakulteta. Svirao je gitaru i pevao u "U svetu postoji jedno carstvo". Dok je on pevao, masa bi ponavljala poslednju njegovu reč "carstvo". "U njemu caruje drugarstvo", a masa bi ponovila "drugarstvo"...i dok ovo pišem, ide uz pisanje i osmeh na licu mom. Pomislio sam tada, kakva duhovita masa. Toj masi sam i ja pripadao. Kako smo samo duhoviti.
...vraćam se na ovde i sada...pre nekoliko sati čujem na tv - u, na vestima...kako je bio rat u bivšoj Jugi i da Slobodan Milošević nije kriv. Kažu da nismo ni mi krivi za ono što se dešavalo. Osetih nekako olakšanje unutar sebe, znao sam i ja da nisam kriv, odnosno da nismo krivi.
Nije bio kriv ni ON - B. neko mu je samo oduzeo prednost. I on išavši brzinom, na motoru, koju su mu propisi dozvoljavali, zakucao se u dedu, Pao je s motora i harmonika preko njega.
Osećam se kao u pesmi "Nebo, nebo plavo je...", Obojenog programa. U ličnoj interpretaciji, ne znam šta me je snašlo.
AH! Sunce izlazi, budim se na svakodnevni posao...a onda oko podneva stiže poruka...nastradao je B. Ma da...nije istina. I dan danas negiram to. To je jedan od onih životih trenutaka kada se desi tragedija i onda ću se ponašati isto kao i do tada.. I kada se čujem sa onima koji su bili pored B. setim se da nije više tu, ali ja ću da radim stvari kao i do sada...i na jedan volšeban način ponašajući se tako, čineći stvari na isti način usvojoj svakodnevnici, održavaću njega živim. U suštini, negiraću njegovo nepostojanje.
...a onda, kada ugledam harmoniku...pomislim što bih voleo da sam harmonika u njegovim rukama. Sa kakvim poštovanjem se odnosi prema meni. Kakva je to ljubav između mene i njega. A zaista je to tako i bilo. Nekako kao stariji brat se tako i postavljao. Ljubav bez predrasuda i bez uslovljavanja - ja tebi, a ti meni.
...prvi put kada sam ga čuo kako svira uživo...žmarci su mi prošli niz telo...retko ko je mogao mene da pokrene na otvaranje...postoji onaj deo koji nosim, a to je maska...da bih skinuo masku pred nekim potrebno je vreme i poverenje prema drugoj osobi..., a ovde je B. sa harmonikom... Prilazi mi, iako svira i za druge, iznutra, sa druge strane srca. Ne stižem ni da stavim masku.Kao kada čitate istorijske romane, pa kažu neprijatelj im je prišao s leđa...ovde nije bio u pitanju za mene neprijatelj, već najrođeniji, koji je prišao u trenutku i iznenada i otvorio dušu moju. A to je malo ko i uspeo.
Uživanje je kada vam neko otvori dušu, a još na takav način.
Ja sam pomislio, kako je ovo divno, nema maske na licu mom, nema potrebe za njom. Ja sam to što jesam pred ovim čovekom. Imamo vremena da razvijamo ovo.  A onda jedno BAM i to u trenutku sve nestane. Odnos prestaje da postoji.
U svetu postoji jedno Carstvo je ono čemu se nadam i u šta verujem. Verujem da ću čuti zvuke one iste koje sam jednom čuo i koji su me otvorili.
A do tada ostaje jedna crvena harmonika.
Da, bilo je to na današnji dan pre dve godine.

8/09/2016

Jedna slika = hiljadu reči

Čudni su putevi Gospodnji. U nekom momentu pomognemo nekome, učinimo jednu sitnicu, a onda u želji da nam uzvrate, ti neki nam postanu bližnji. Pa i da se više nikada ne sretnemo i za taj trenutak, koji je kao deo večnosti je dovoljno. Ponekad se pitam šta nosi određen susret između nepoznatih ljudi. I kuda nas to može odvesti. U suštini i ne mora nikuda da odvede, dovoljno je da smo se tu i tada sreli.
Imate još malo mesta iza. Pazite da ne udarite auto. Govorio sam čoveku koji se upravo isparkiravao. Ne radi mi ručna odgovri on. Potrebno mi je nešto da postavim iza zadnjeg točka. U okolu nije bilo nikakvog kamenja, razmišljam... a šta bi mogao da stavi...pa da...ručnu dizalicu...nemam...reče  gospodin...doneću ja svoju, odgovorih. I polako korak po korak, kako ja to najbolje umem gegajući se posle relaksacionog kupanja, kao da mi je trebala cela večnost da stignem do auta. Kasnije su mi ljudi priznali da su mislili da neću ni da se vratim...doneo sam dizalicu, pogurali smo auto i sve je bilo ok. A onda je usledio i poziv za kafu. Naravno da sam ga prihvatio. Divni ljudi, divna porodica i sve to na jednom mestu. Livada sa jedne strane, planine sa druge i reka sa treće. Veče prohladno, sedimo napolju i razgovaramo. Upoznajemo se. Pričamo i nalazimo zajedničke teme. Pominje se treća osoba koje više nema. Osećam blagu jezu koja prolazi niz moje telo. Ljubav prema mlađoj sestri, ćerki je tolika da dok slušam priču o njoj i o tome kako se borila za život, kako se odnosila prema životu, je tolika da kao da prestaje da postoji granica između života i smrti.  Kao da je i sama Tana tu prisutna sa nama i učestvuje u razgovoru. Kao da smo zakoračili svi zajedno u onostrano. A opet smo ovde i sada prisutni.
Stiže mi album sa slikama. Lepa devojka, sa lepim crtama lica, izraženih jagodica, lepim očima. Ono što mi upada u oči jeste osmeh. I pogled. Nekako idu zajedno. Nadovezuju se i prepliću. Prepoznajem i osećam ih. Rečima je to teško opisati. To je onaj isti pogled  I osmeh koji nose život. Radost života. Još samo jedan dan. Još samo jedan dan da vidim izlazak sunca. Da me obasja, samo još jednom. Da se radujem ljudskom izrazu lica, udahu I izdahu, pokretima I svemu onome što nas svakodnevno okružuje, a na šta ne obraćamo pažnju. Jer to se podrazumeva. Ali, ne i za onoga koji se suočava sa smrću. Ili je izbegao sudbinu.

I ja sam zaboravio taj osećaj. Ali ove noći ga osećam. Osećam radost života i želju za još jednim danom.  Prolaze mi slike  kroz glavu kako je to izboriti se za život. I kako je lep taj još  jedan dan kada sunce izlazi. Pokazivanje drugim ljudima da sam živ i pokušaj da prosto u svakom trenutku pokazujem da sam tu. HEJ, Dragi moji pa ja sam tu. JAAAAA sam žiivvvvvv. Ali ova blaga Duša više nije. I to je taj osmeh i taj pogled koje sam prepoznao i koji govore i sada, hej pa ja sam živa i tu sam sa Vama.

7/29/2016

ODLIKOVANJE

Nisam siguran da znam odakle bih počeo...brlog emocija..ako smem tu reč da upotrebim...
...stanite uza zid početak priče...ja stajem uza zid sa ostalima...ni u najavi šta će se desiti...pri tom nema veze sa kontekstom u kome se dešava...dakle, stajem uza zid i počinjem da plačem...svi se okreću ka meni i pitaju se wtf ( what a fuck) sa ovim čovekom, šta mu je večeras...plačem i suze mi prekrivaju lice...pokušavam da se povežem šta se ustvari dešava...ne znam..., ne razumem...plačem i dalje...jecam...DAAAAAAAAA...pradeda...ko je on...i odakle on večeras samnom ovde...i odakle on u svoj ovoj priči...možda zato što sam osetljiv na nepravdu i što ne umem sa njom da se nosim, ili što bi moja žena rekla a možda je pravda ipak zadovoljena...ili lična potreba da ne zaboravimo..., ili ništa od toga...
...sve što sam znao o pradedi Branku je da je bio dobar čovek, da je imao kafanu i da je streljan u Kraljevu...da su ga nemci streljali u Drugom svetskom ratu, u Kraljevu 1941. godine.
Osećam svu strahotu tog nepomeranja uza zid, pri tom nisam ni siguran da je to tako izgledalo, ali doživljaj unutar mene govori da je to bilo jako strašno...samo iščekivanje da će se nešto desiti, nešto strašno...i koje su to posledice i do dana današnjeg...da, kada legnem da spavam, postavljam se u poziciju tako, da budem pripravan za pokret..., da mogu da krenem bez posledica...kao nekad Jevreji, u Egiptu kada su jeli jagnje obučeni, i spremni na pokret, kako bi se izbavili iz egipatskog ropstva.
Možda će neko reći, ma daj bre, baš se tripuješ. Ne bih se tripovao, da nije ovoliko puno emocija unutar mene i da nisam povezao još jednu priču koju sam u novinama pročitao...
...strašno je to kada se nađemo u čorsokaku iz koga ne možemo da izađemo, da pobegnemo...svi smo mi manje, više imali tih životnih situacija. Još strašnije je kada se to bukvalno desi i kada u toj životnoj situaciji izgubiš život. E tako je moj pradeda nastradao. Otišavši sa zarobljenicima, kako bi im pomogao, u pokušaju da posreduje između njih i nemaca i možda nekoga od njih i oslobodi...
...međutim, smestili su ga uza zid...i paffffffffffffffffffffff...obamrlo telo je palo, čovek je prestao da postoji...ostali su potomci...sa svojim posledicama...
...i dok pišem ovaj tekst osećam kako mi srce lupa, kao da transgeneracijski metak osećam unutar sebe, koji me rastužuje...što ne mogu više da vidim svoje...a na neki način i poruku " budite pripravni", jer ne znate šta može da vas snađe u životu,...bio je to dobar čovek koji je hteo da pomogne drugima.
I danas čitam u politici tekst kako jedan od nas dobija orden, NAGLAŠAVAM svojom zaslugom, kao niko pre toga od stranih državljana...
...a pitanje koje ostaje u meni i koje je apsolutno MOJE...
...dal je to pored zasluge i iskupljenje...kao da je učinjeno ono što je prvobitno, teoretski, moglo da bude, a  što jeste sada...da, hteo je deda Branko da pomogne, ali tada nisu imali sluha za to, svi su streljani,..
Međutim, danas - dragi potpukovniče, nagrađujemo tvoj trud koji si uložio za vreme tvog mandata ovde kod nas, ordenom.
Ponosan sam zbog ordena.
...a opet ostaje praznina i tuga zbog događaja pre više od sedamdeset godina...
I pitanje, a zar je to moralo tako da bude???

6/20/2016

Još samo jedan dan (part two) - sa vladikom Hrizostomom (Stolićem - episkopom žičkim)

Dogodilo s na današnji dan bi bio drugi naslov ovog teksta. Onaj koji je gore ostavljen - razlog za to je što sam kada sam pisao tekst o ocu Radovanu Bigoviću, koji je obeležen kao part one...već video i part two, "Još samo jedan dan sa vladikom Hrizostomom". Budući da sam najavio već tada part two, ostavio sam da to bude tako, kako bih održao svoje obećanje.  Otkuda onda i ovaj drugi naslov "Dogodilo se na današnji dan".
E današnji dan je rođen Jovan Stolić, koji je kada se zamonašio dobio ime Hrizostom po Sv. Jovanu Zlatoustu.
Dok razmišljam gde bismo se susreli, već su mi suze krenule na oči i radosnice i tuge što već četiri godine se nismo sreli. Ovo je nešto što možemo sami da upriličimo. Malko sam konfuzan oko susreta, jer me emocije koje su u meni, a usmerene ka tebi sputavaju da počnem.
Iako su ovaj današnji dan označili kao lud, ovo je divan dan. Došao sam kod Vas u Vašu rezidenciju u Središtu da Vam otpevam mnooooooogaaaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooogggaaajaaaaa ljetaaaaaa, mnoooooooogggggggaaaaa ja ljeeeeeeetaaaaaaaa. Da ste mi živi i zdravi i da se zajedno radujemo danu koji Gospod sotvori. Neka Vam je srećan rođendan. Ja volim da čestitam rođendane, a i Vama sam to rado činio. I uvek bi mi ako bi se čuli preko telefona, svojim glasom tenora rekli. "O Antonije hvala.", a onda bi usledilo pitanje "kako si?".
I to kako si? nije bilo tek onako što bi čovek imao da pita reda radi. Već zaista onako...kao kada sam Vas prvi put video na bogosluženju u Vršcu...bila je subota...od te subote je prošlo 23 godine. Osvećivali ste petohlebnicu. U priprati crkve ste čitali molitve i u jednom momentu je usledilo "Mir svima" i vaše okretanje u smeru gde sam se i ja nalazio. Vaš pogled koji je prošao kroz mene i dan danas osećam. Kao da je već tada bila ispričana kompletna priča. Kao da je sve ono što se događalo nakon tih nekoliko sekundi bilo utkano. Čitavih 22 godine našeg susreta. I ovaj susret koji se dešava je kao trenutak večnosti. Što bi Velimir Abramović rekao, pa svaki je trenutak večnost. Pa tako i ovaj, kao i onaj pre 22 godine. To što mi vidite suze u očima, je radost zbog ponovnog susreta. I što imam priliku da sedim sa Vama danas. Znam i to ako Vam i danas budem dosadio da ćete reći " Da, da...dobro"...danas ću se praviti da ne znam o čemu se radi. A bićete i moj aktivni slušalac, kao što ste to i do sada radili.
Vama nisam imao priliku da kažem...pardon...lažem, imao sam, ali je nisam iskoristio. Drugima sam pričao, ali Vama nikad nisam...da Vas volim kao svog rođenog dedu. Da mi značite jako puno u životu. Da to što sam dobio od Vas, nisam siguran da sam dobio još od nekoga. Kad bi me neko pitao, a šta je to?...nisam siguran da bih to znao da opišem rečima. Slab sam na iskzivanju svojih emocija rečima, tome se još uvek učim. Mogu reći da sam sve bolji i bolji. I ovo što smo danas zajedno ovde je deo tog procesa. A tome sam se od Vas naučio. Možda sam od Vas to i pokupio. Niste pokazivali rečima, ali sve drugo što ste radili, verbalno i neverbalno je u potpunosti pokazivanje ljubavi na delu. Niste od onih koji kažu volim te, ali zato sve što te reči prate, vi ste sve to činili. Na našem pretposlednjem susretu baš na Vaš imendan, na Sv. Jovana Zlatoustog ste nam ukazali čast i primili ste nas trojicu iz Vršca. I tada se videla, pored bolesti koja Vas je već uveliko uhvatila, Vaša duhovitost.
Naime, jednog velikodostojnika koji se iznenada pojavio, rekli ste, pa dobro neka uđe, kad je već došao...niste baš bili nešto gostoljubivi prema njemu. Kao da ste ga već odavno prezreli. Samo da Vam kažem da on više nije na tom mestu. I dok Vam govorim, i još neki sa njim, osećam onu pakosnu radost deteta. Sa druge strane ti neki nisu ni zaslužili da budu tu gde jesu.
I onda je usledio taj kobni poslednji susret. Kada sam Vas video nepomičnog, plakao sam kao kiša. Mislim da do tada ni za kim nisam pustio toliko suza. I sam kraj u Rujnu, bio sam iznenađen ljudima koji ti nisu dali da odeš...ne mogu više da persiram...kao da smo hteli još koji trenutak da ostaneš sa nama. I koliko samo puta smo otpevali Vječnaja pamjat. A ono pored tvog groba, ostali su ljudi kao i ja...sve one koje si zaista istinski voleo, upravo onako kao mene. I obrnuto. Doživeo sam ih kao svoju braću i sestre u pravom smislu te reči. Znam da si imao mnogo neprijatelja oko sebe. I svestan sam da su te mrzeli. Doduše, znao sam i one koje nisi voleo :-)...i to tvoje "da, dobro", prema njima...
A šta je to što smo mi dobili od tebe, ljubav. Pravu, istinsku ljubav. Kao u Jevanđelju kad opisuju koliko je Hristos voleo svog najljubljenijeg učenika Jovana.
 Bezuslovna ljubav.  Dakle, mene si voleo bezuslovno. A samim tim i prihvatio. I dok ti ovo govorim, ronim prave krokodilske suze. E moj preosvećeni, ni samog sebe nisam prihvatio onako kako si me ti prihvatio. I sve ono što si čuo o meni direktno, ili indirektno. Ja to nikada ni jednog trenutka nisam osetio kod tebe, neko prebacivanje. E to je zaista prava retkost. I to je ono za šta će mi trebati vremena da savladam. A pitanje je hoću li ikada.
Radim na prihvatanju sebe. Skoro, pa da sam naučio. I dok ovo izgovaram, to je i razlog što smo danas zajedno. Da ti se pohvalim da sam skoro naučio da prihvatim sebe onakvim kakav jesam. Dug je to proces bio. Privodim ga kraju.
Da ti kažem, na vreme si otišao...ono što se dešava u našoj zajednici bi te još više dotuklo...tako da si dobro procenio i dobru odluku doneo.
Nekako, od kada nisam u komunikaciji sa tobom. Previše sam se oslanjao na tvoju podršku. To što si mogao, iz mog ugla,  da budeš još malo...to je moja želja...ali je činjenica da me nagnalo da se trgnem i da sve ono što sam od tebe naučio primenim i umnožim. I to sam shvatio. Bilo mi je jako teško što si otišao, a sa druge strane, ubrzao sam proces odrastanja. Kao da si znao da je vreme.
Zaista je lepo biti pored tebe i sa tobom. Sve one emocije pokrećeš i sve to u nekoliko sekundi. Onih nekoliko sekundi sa početka našeg razgovora.
Svašta sam ti rekao, onako izokola, kako su misli dolazile, a ima još toliko toga...ostavićemo nešto i za sledeći susret.
Hajde sada da duvamo svećice...
Srećan rođendan!


5/31/2016

Još samo jedan dan - sa o. Radovanom Bigovićem (part one)

Uffff. Pri samom kucanju teksta kroz mene prolazi jeza.
Naslov teksta nije baš originalan, razlika između originala i ovoga je u reči samo.
Čitajući knjigu Miča Elboma, pre nekoliko meseci, Još jedan dan...dan kada se on susreće sa svojom majkom koja je preminula... pomislio sam kakav bi bio moj još jedan dan sa nekim ko više nije pored mene, u ovom slučaju pored nas.
Pored teksta stoji part one, jer planiram da za nekih tri nedelje objavim part two, ali namenjen jednoj drugoj osobi.
Ovo je i bila moja večerašnja namera, da na događaju Sećanje na profesora Radovana Bigovića, kada su predavači ( ako mogu tako da ih nazovem, jer je reč o prijateljima i najbližim saradnicima), koji su govorili o njemu, obratili se prisutnima da kažu svoje iskustvo o profesoru Radovanu Bigoviću. Sva ta sećanja koja svako od nas ima na pokojnog profesora su posebna ličnoodnosna priča. I svaka je za sebe. A opet sve se one zajedno prepliću u gnezdu zvanom Manastir Sv. Arhangela Gavrila. I kao da nas je sve o. Radovan okupio da budemo zajedno. Iako se nedeljom redovno okupljamo, ovo je bilo nekako posebno, njemu u čast.
Sve što je rečeno ima ličan pečat. A ja se setih knjige Miča Elboma i Još jedan dan. Pomislih kakav bi bio još jedan dan sa profesorom Bigovićem. S obzirom da nas je iznenada napustio i da smo svi bili zatečeni i da nas je većina ostala nekako nedorečena. To je ono kada imamo priliku da kažemo nešto, a onda iznenada shvatimo da više nemamo priliku. Bar ne u ovom životu. Neke druge prilike imamo, obraćanje kroz molitvu, ali ne i face to face.
Za sledeći deo teksta inspirisan sam pored Miča Eloma i jednim predavanjem održanim u hramu Sv. Save na Vračaru, a tema je bila o ispovesti. Na zadatu temu, dao sam vođenu fantaziju kome bi se učesnici ispovedili, kao deo izlaganja. Po završenom predavanju jedna prijateljica kaže "...ma šta bre kome, pa ocu Radovanu".
DEO KOJI SLEDI JE VOĐENA FANTAZIJA, ukoliko niste spremni na ovo, zaobiđite ovaj deo teksta:
Prvo pročitajte, a zatim se smestite udobno i u mislima svojim prođite kroz tekst koj ste pre toga pročitali:
Zamislite da da imate Još jedan dan, ovaj jedan dan sa o. Radovanom. Zamislite mesto gde se susrećete sa njim. Gde je to? Kakvo je to mesto? Jel Vam je poznato, ili nije? Pokušajte da ga opišete. Jel ima još ljudi u vašoj blizini? Ko su ti ljudi? Na kolikoj udaljenosti su od Vas? Tu je i otac Radovan...gde je on u odnosu na Vas? Pored Vas? Šta ima na sebi? Pokušajte da osetite njegovu prisutnost! Kako se osećate što ga vidite? Opišite sebi taj osećaj. Započnite razgovor sa njim...O čemu razgovarate? šta je ono što Vam kaže? Šta Vi njemu odgovarate? Nastavite da vodite razgovor sa njim. Recite mu ono što ste hteli da mu kažete, a niste imali prilike! Kako se osećate dok to izgovarate? Šta Vam on kaže na to? Kažite šta je to što biste voleli u ovom susretu od njega da čujete, dobijete, a možda i vi njemu nešto da darujete ? Učinite to. Šta je to što ste dobili, ili darovali? A možda i jedno i drugo? Uzmite to i zahvalite se. Ukoliko niste ništa uzeli, ili darovali, jednostavno se zahvalite na susretu i oprostite se sa njim.
Svoj put nastavite dalje sami, sa onim što ste doblili iz susreta sa o. Radovanom.To što ste dobili, osetite, i neka taj osećaj prođe kroz celo vaše telo. Lagano otvorite oči.

NASTAVAK POSLE VOĐENE FANTAZIJE:

Gde bih se ja susreo sa ocem Radovanom. Naravno, u manastiru Sv. Arh. Gavrila. I dan danas osetim njegovu ruku koju pruža dajući blagoslov i to njegovo, "Gdeeee siiii Antonije", a tek njegov osmeh na licu. Pa samo to što je uradio skida sve okove i sve one zadrške koje su postojale unutar mene. Takav bi i ovaj susret bio. U konaku manastira. Šta je ono što bih mu sada "tražio", pa eto još jedan susret. I to je dovoljno. I dok ga zamišljam u isto vreme i jeza i radost. Ono što bih mu darovao i gde sam zaista ostao nedorečen...jesu REČI HVALE...HVALA GOSPODU NA TVOM POSTOJANJU I NA TOME ŠTO SAM IMAO TU ČAST DA UZRASTAM UZ TEBE. HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ. Mnogo toga sam naučio od tebe, a to je na prvom mestu da budem čovek, a zatim i hrišćanin. I RADOST zbog susreta i poznavanja, je ta koja prolazi kroz celo moje telo.

Svima si nam dao temelj kako treba da činimo, a na nama je da ga ga dalje nadograđujemo. Pa i prevremena smrt, iako bismo svi voleli  još neki dan sa Vama, nam je data da počnemo da bivamo odgovorni za sebe, u skladu sa onim kako si nas učio.


4/25/2016

Ljubav prema onima koji nisu sa nama!

Neki put u životu imamo priliku da kažemo našim bližnjima nešto. A šta ćemo onda ako smo ostali nedorečeni. Ako smo ostali bez prilike da im kažemo to što smo hteli, iz razloga što im se život iznenada prekinuo. A mi smo hteli, ali ...? Jedan od načina je ići na psihodramu!!!...a možda na neki drugi način.
Večeras sam inspirisan emisijom TLMZP, ili ti Tvoje lice mi zvuči poznato. Na sceni Nikola Rokvić u ulozi Toše Proeskog. Koreografija i interpretacija izuzetni. Različite reakcije su se mogle videti u publici, a i među članovima žirija. Neko okreće na šalu,a neko pokazuje suze. Suština je ista, vidi se tuga, samo što se na različite načine projavljuje. Svima nama je žao jednog izuzetnog pevača koji nije više sa nama. Svaka čast produkciji na ovome.
Pokrenut viđenim, postavio sam sebi pitanje, a koga bih ja voleo da vidim na sceni?
HmMMMMmmm???!!!
Ne znam ni sam od koga bih počeo?

Moje pokojne bake Rade i deda Pere, koje sam mnogo voleo.
Ili brata Branka, čiju smrt ni do danas nisam prihvatio.
Ili druga Stoleta, ili pokojnog vladike Hrizostoma.
Šta bih kome imao da kažem???

Baba, tebe često spominjem. I uvek iskoristim priliku da ispričam kako si bila jako duhovita. Uvek si me štitila od kritika drugih. Sada umem da primim kritiku i da je saslušam. U vreme kada smo bili zajedno i tvoja zaštitta mi je baš značila. Sećam se kada si me pitala za devojke...šta je s ovom, šta je s onom???...a onda je usledilo pitanje dal ću da se ženim?
...nastala je pauza u našem dijalogu...
A onda je usledio i moj odgovor...baba jel znaš od mog drugara brata?
Znam, kaže baka.
E on se zamonašio. Tako ću i ja.
P A U Z A
A onda je usledio čuveni odgovor - ćeš da ideš ti u PM - a inače ne sećam se da je ikada pre toga opsovala. ( možda i jeste, ali se ja ne sećam).
Sećam se i kada si svojoj drugarici Kati objašnjavala pravila Sumo rvanja.

Deda, nedavno sam te se setio i to scene kada si me vozio u kolicima. Kada bi primio penziju, vodio bi me da kupimo čuveni BENKO. I sada osećam taj ukus u ustima. Nekako sam se osećao u sigurnim rukama.

Dragi Branko, ufffffff - ovo mi je najteže palo. Ja sam samo još jedan u nizu koji ovo kaže. Nedostaješ. Kad god čujem zvuke harmonike, naježim se od glave do pete. Ti i instrument ste jedna duša bili. Voleo bih da mogu da se ispričam sa tobom i požalim na pojedince. Jer si ti mogao to razumeti i čuti.

Stole, iznenada večeras si se i ti pojavio. Kao i uvek što smo se iznenada sreli. Pre neki dan prolazim ulicom i iz kafane čujem "Prokleta je Amerika i zlato što sjaaaaaaa". Samo mi je neka jeza prošla kroz telo. I osmeh na licu mom. Setih se kada smo bili u gradu i sve je bilo gotovo i svirka i sve. Mi izlazimo i na stepenicama čujemo kako su pustili pesmu "Prokleta je Amerika...", a nas dvojica se vraćamo i igramo i pevamo, ceo kafić je odzvanjao od nas. A miiii...igramo i pevamo i veselimo se i radujemo...

Dragi vladiko Hrizostome, tebi ću posvetiti poseban post. Samo kratko, baš sam te voleo.

Nekako kao da sam vas sve ovim tekstom oživeo. Od svakog od vas sam mnogo naučio. Da volim, da dozvolim da budem voljen. Da se radujem i uživam u životu. Da budem duhovit...I JOŠ MNOGO TOGA.

Zahvalan sam Bogu na svemu što ste doneli u mom životu. Hvala vam što ste postojali. Ni sam ne znam šta bih rekao. S jedne strane tuga što niste tu, a s druge strane radost zbog susreta sa vama. Pa evo i ovako večeras.