Vremeplov - "pismo sebi"
...nisam znao kako da naslovim ovaj post. Pomislio sam šta bih uradio kada bi postojao Vremeplov. Gde bih se vratio?...a onda ne dalje od mog začeća. A opet, možda i ranije, ali je pitanje dal bih mogao zaista mogao da promenim nešto.
...inspiraciju za današnji post sam pronašao u Milošu Šobajiću, koji je u okviru emisije "Tako stoje stvari", napisao pismo sebi, obraćao se sebi kao malom...za mene je to bilo WOW. Davao sam drugima zadatke da pišu pisma Bogu, odnosno sebi, u budućnosti, ali ne i u prošlosti. U nekom drugom obliku sam se obraćao sebi, ali ne i pismom.
I zaista svako od nas bi mogao da napiše jedno takvo pismo koje bi bilo jednako autentično, kao i ono koje je napisao Miloš Šobajić.
Kada bi postojao vremeplov, šta je ono što bih uradio za sebe...
Nedavno sam doživeo celovitost, u radu na sebi. Od samog sebe sam dobio ono što mi je nedostajalo. osećao sam se kao da sam sebi stavio krunu. Neki put u životu nam nedostaje nešto što nismo dobili. Nešto što nam zaista pripada. Jednostavno, nismo dobili.
Lično sam često prebacivao drugima, prvo majci, a zatim je na red došao i otac. Kako nisu ovo, ili ono! Mama je to razumela kada smo razgovarali. Ja sam joj se izvinio za stvari koje sam uradio, a koje su je povredile ( Otvoren razgovor sa našim bližnjima je balgotvoran, ukoliko oni sami imaju kapaciteta za tako nešto. Na nama je da procenimo šta je to što druga strana zaista može da primi. - ovo kažem zbog nastavka teksta. ).
Međutim, onda je na red došao otac. On nije razumeo, ali ja jesam. Prihvatio sam da ima ograničene kapacitete. Bilo je to bolno iskustvo za mene. Ali i oslobađajuće - razumevanje da nečije malo je VEOMA VELIKO. Dakle nedostaje otac i to baš.
Postojali su drugi ljudi koji su odigrali tu ulogu u mom životu, u različitim periodima. Na prvom mestu, moj mnogo ljubljeni i voljeni TETAK, kao i blaženo počivši žički vladika Hrizostom ( o njemu ću nekom od sledećih postova ).
...ali od oca sasvim malo.
Šta ja sa svim tim da radim. Otac nedostaje, pa nedostaje. Ima ograničene kapacitete i opet fali.
Dve su opcije, jedna je da celog života kukam, kako meni on nije pružio ono što je trebalo i da se svaki put kada se nađem sa njim prepirem oko toga. Ili da prihvatim relanost i okrenem se ka sebi i probudim svog unutrašnjeg roditelja.
Okrenuo sam se ka sebi. Proces rada na sebi je bio dug, ali uspešan. To se i desilo "krunisao samog sebe". Uzeo od sebe ono što mi je nedostajalo. Trebalo je znati i primiti to. Ja sam to i primio. Ne bih znao ni da definišem šta je to, osećam. To je ono što mi je falilo.
Da sumiram:
Zašto sam ovo napisao, jer u životu ne dobijamo uvek ono što nam sleduje, ili se podrazumeva. To ne znači da treba da žalimo nad tim što nismo dobili. Već da se okrenemo sebi samima i unutar sebe izgradimo "banku stroukova", TA rečnikom rečeno. I iz iste da crpimo to što nam je potrebno.
A sada i kratko pismo:
Dragi Tonči,
naviru mi suze na oči dok ti ovo pišem. Imaš 38 godina i dobro si. Čućeš i od profesora Jerotića "kolega odlično ste ispali", kada budeš odgovarao pastirsku psihologiju. Dakle, odlično si. Trnovit je put dovde. Pun je i lepih, ali i onih manje lepih trenutaka. Sve što je trebalo je prošlo. Dolaze one lepe stvari koje biramo i na kojima radimo. Ubiramo plodove od njih. Ja sam tu za tebe. Znam da brineš za mnogo stvari, ali ne brini i to će proći. I ti to znaš. Ja sam tu gde jesam i tu sam za tebe. I kada bi Vremeplov postojao uzeo bih te u svoje naručje i tu bi bio siguran. Ali je pitanje dal bi ispao ovakav kakav jesi. I ovo pismo je dovoljno.
Tu sam i volim te,
Toni
...inspiraciju za današnji post sam pronašao u Milošu Šobajiću, koji je u okviru emisije "Tako stoje stvari", napisao pismo sebi, obraćao se sebi kao malom...za mene je to bilo WOW. Davao sam drugima zadatke da pišu pisma Bogu, odnosno sebi, u budućnosti, ali ne i u prošlosti. U nekom drugom obliku sam se obraćao sebi, ali ne i pismom.
I zaista svako od nas bi mogao da napiše jedno takvo pismo koje bi bilo jednako autentično, kao i ono koje je napisao Miloš Šobajić.
Kada bi postojao vremeplov, šta je ono što bih uradio za sebe...
Nedavno sam doživeo celovitost, u radu na sebi. Od samog sebe sam dobio ono što mi je nedostajalo. osećao sam se kao da sam sebi stavio krunu. Neki put u životu nam nedostaje nešto što nismo dobili. Nešto što nam zaista pripada. Jednostavno, nismo dobili.
Lično sam često prebacivao drugima, prvo majci, a zatim je na red došao i otac. Kako nisu ovo, ili ono! Mama je to razumela kada smo razgovarali. Ja sam joj se izvinio za stvari koje sam uradio, a koje su je povredile ( Otvoren razgovor sa našim bližnjima je balgotvoran, ukoliko oni sami imaju kapaciteta za tako nešto. Na nama je da procenimo šta je to što druga strana zaista može da primi. - ovo kažem zbog nastavka teksta. ).
Međutim, onda je na red došao otac. On nije razumeo, ali ja jesam. Prihvatio sam da ima ograničene kapacitete. Bilo je to bolno iskustvo za mene. Ali i oslobađajuće - razumevanje da nečije malo je VEOMA VELIKO. Dakle nedostaje otac i to baš.
Postojali su drugi ljudi koji su odigrali tu ulogu u mom životu, u različitim periodima. Na prvom mestu, moj mnogo ljubljeni i voljeni TETAK, kao i blaženo počivši žički vladika Hrizostom ( o njemu ću nekom od sledećih postova ).
...ali od oca sasvim malo.
Šta ja sa svim tim da radim. Otac nedostaje, pa nedostaje. Ima ograničene kapacitete i opet fali.
Dve su opcije, jedna je da celog života kukam, kako meni on nije pružio ono što je trebalo i da se svaki put kada se nađem sa njim prepirem oko toga. Ili da prihvatim relanost i okrenem se ka sebi i probudim svog unutrašnjeg roditelja.
Okrenuo sam se ka sebi. Proces rada na sebi je bio dug, ali uspešan. To se i desilo "krunisao samog sebe". Uzeo od sebe ono što mi je nedostajalo. Trebalo je znati i primiti to. Ja sam to i primio. Ne bih znao ni da definišem šta je to, osećam. To je ono što mi je falilo.
Da sumiram:
Zašto sam ovo napisao, jer u životu ne dobijamo uvek ono što nam sleduje, ili se podrazumeva. To ne znači da treba da žalimo nad tim što nismo dobili. Već da se okrenemo sebi samima i unutar sebe izgradimo "banku stroukova", TA rečnikom rečeno. I iz iste da crpimo to što nam je potrebno.
A sada i kratko pismo:
Dragi Tonči,
naviru mi suze na oči dok ti ovo pišem. Imaš 38 godina i dobro si. Čućeš i od profesora Jerotića "kolega odlično ste ispali", kada budeš odgovarao pastirsku psihologiju. Dakle, odlično si. Trnovit je put dovde. Pun je i lepih, ali i onih manje lepih trenutaka. Sve što je trebalo je prošlo. Dolaze one lepe stvari koje biramo i na kojima radimo. Ubiramo plodove od njih. Ja sam tu za tebe. Znam da brineš za mnogo stvari, ali ne brini i to će proći. I ti to znaš. Ja sam tu gde jesam i tu sam za tebe. I kada bi Vremeplov postojao uzeo bih te u svoje naručje i tu bi bio siguran. Ali je pitanje dal bi ispao ovakav kakav jesi. I ovo pismo je dovoljno.
Tu sam i volim te,
Toni
Primjedbe
Objavi komentar