Još samo jedan dan - sa o. Radovanom Bigovićem (part one)
Uffff. Pri samom kucanju teksta kroz mene prolazi jeza.
Naslov teksta nije baš originalan, razlika između originala i ovoga je u reči samo.
Čitajući knjigu Miča Elboma, pre nekoliko meseci, Još jedan dan...dan kada se on susreće sa svojom majkom koja je preminula... pomislio sam kakav bi bio moj još jedan dan sa nekim ko više nije pored mene, u ovom slučaju pored nas.
Pored teksta stoji part one, jer planiram da za nekih tri nedelje objavim part two, ali namenjen jednoj drugoj osobi.
Ovo je i bila moja večerašnja namera, da na događaju Sećanje na profesora Radovana Bigovića, kada su predavači ( ako mogu tako da ih nazovem, jer je reč o prijateljima i najbližim saradnicima), koji su govorili o njemu, obratili se prisutnima da kažu svoje iskustvo o profesoru Radovanu Bigoviću. Sva ta sećanja koja svako od nas ima na pokojnog profesora su posebna ličnoodnosna priča. I svaka je za sebe. A opet sve se one zajedno prepliću u gnezdu zvanom Manastir Sv. Arhangela Gavrila. I kao da nas je sve o. Radovan okupio da budemo zajedno. Iako se nedeljom redovno okupljamo, ovo je bilo nekako posebno, njemu u čast.
Sve što je rečeno ima ličan pečat. A ja se setih knjige Miča Elboma i Još jedan dan. Pomislih kakav bi bio još jedan dan sa profesorom Bigovićem. S obzirom da nas je iznenada napustio i da smo svi bili zatečeni i da nas je većina ostala nekako nedorečena. To je ono kada imamo priliku da kažemo nešto, a onda iznenada shvatimo da više nemamo priliku. Bar ne u ovom životu. Neke druge prilike imamo, obraćanje kroz molitvu, ali ne i face to face.
Za sledeći deo teksta inspirisan sam pored Miča Eloma i jednim predavanjem održanim u hramu Sv. Save na Vračaru, a tema je bila o ispovesti. Na zadatu temu, dao sam vođenu fantaziju kome bi se učesnici ispovedili, kao deo izlaganja. Po završenom predavanju jedna prijateljica kaže "...ma šta bre kome, pa ocu Radovanu".
DEO KOJI SLEDI JE VOĐENA FANTAZIJA, ukoliko niste spremni na ovo, zaobiđite ovaj deo teksta:
Prvo pročitajte, a zatim se smestite udobno i u mislima svojim prođite kroz tekst koj ste pre toga pročitali:
Zamislite da da imate Još jedan dan, ovaj jedan dan sa o. Radovanom. Zamislite mesto gde se susrećete sa njim. Gde je to? Kakvo je to mesto? Jel Vam je poznato, ili nije? Pokušajte da ga opišete. Jel ima još ljudi u vašoj blizini? Ko su ti ljudi? Na kolikoj udaljenosti su od Vas? Tu je i otac Radovan...gde je on u odnosu na Vas? Pored Vas? Šta ima na sebi? Pokušajte da osetite njegovu prisutnost! Kako se osećate što ga vidite? Opišite sebi taj osećaj. Započnite razgovor sa njim...O čemu razgovarate? šta je ono što Vam kaže? Šta Vi njemu odgovarate? Nastavite da vodite razgovor sa njim. Recite mu ono što ste hteli da mu kažete, a niste imali prilike! Kako se osećate dok to izgovarate? Šta Vam on kaže na to? Kažite šta je to što biste voleli u ovom susretu od njega da čujete, dobijete, a možda i vi njemu nešto da darujete ? Učinite to. Šta je to što ste dobili, ili darovali? A možda i jedno i drugo? Uzmite to i zahvalite se. Ukoliko niste ništa uzeli, ili darovali, jednostavno se zahvalite na susretu i oprostite se sa njim.
Svoj put nastavite dalje sami, sa onim što ste doblili iz susreta sa o. Radovanom.To što ste dobili, osetite, i neka taj osećaj prođe kroz celo vaše telo. Lagano otvorite oči.
NASTAVAK POSLE VOĐENE FANTAZIJE:
Gde bih se ja susreo sa ocem Radovanom. Naravno, u manastiru Sv. Arh. Gavrila. I dan danas osetim njegovu ruku koju pruža dajući blagoslov i to njegovo, "Gdeeee siiii Antonije", a tek njegov osmeh na licu. Pa samo to što je uradio skida sve okove i sve one zadrške koje su postojale unutar mene. Takav bi i ovaj susret bio. U konaku manastira. Šta je ono što bih mu sada "tražio", pa eto još jedan susret. I to je dovoljno. I dok ga zamišljam u isto vreme i jeza i radost. Ono što bih mu darovao i gde sam zaista ostao nedorečen...jesu REČI HVALE...HVALA GOSPODU NA TVOM POSTOJANJU I NA TOME ŠTO SAM IMAO TU ČAST DA UZRASTAM UZ TEBE. HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ. Mnogo toga sam naučio od tebe, a to je na prvom mestu da budem čovek, a zatim i hrišćanin. I RADOST zbog susreta i poznavanja, je ta koja prolazi kroz celo moje telo.
Svima si nam dao temelj kako treba da činimo, a na nama je da ga ga dalje nadograđujemo. Pa i prevremena smrt, iako bismo svi voleli još neki dan sa Vama, nam je data da počnemo da bivamo odgovorni za sebe, u skladu sa onim kako si nas učio.
Naslov teksta nije baš originalan, razlika između originala i ovoga je u reči samo.
Čitajući knjigu Miča Elboma, pre nekoliko meseci, Još jedan dan...dan kada se on susreće sa svojom majkom koja je preminula... pomislio sam kakav bi bio moj još jedan dan sa nekim ko više nije pored mene, u ovom slučaju pored nas.
Pored teksta stoji part one, jer planiram da za nekih tri nedelje objavim part two, ali namenjen jednoj drugoj osobi.
Ovo je i bila moja večerašnja namera, da na događaju Sećanje na profesora Radovana Bigovića, kada su predavači ( ako mogu tako da ih nazovem, jer je reč o prijateljima i najbližim saradnicima), koji su govorili o njemu, obratili se prisutnima da kažu svoje iskustvo o profesoru Radovanu Bigoviću. Sva ta sećanja koja svako od nas ima na pokojnog profesora su posebna ličnoodnosna priča. I svaka je za sebe. A opet sve se one zajedno prepliću u gnezdu zvanom Manastir Sv. Arhangela Gavrila. I kao da nas je sve o. Radovan okupio da budemo zajedno. Iako se nedeljom redovno okupljamo, ovo je bilo nekako posebno, njemu u čast.
Sve što je rečeno ima ličan pečat. A ja se setih knjige Miča Elboma i Još jedan dan. Pomislih kakav bi bio još jedan dan sa profesorom Bigovićem. S obzirom da nas je iznenada napustio i da smo svi bili zatečeni i da nas je većina ostala nekako nedorečena. To je ono kada imamo priliku da kažemo nešto, a onda iznenada shvatimo da više nemamo priliku. Bar ne u ovom životu. Neke druge prilike imamo, obraćanje kroz molitvu, ali ne i face to face.
Za sledeći deo teksta inspirisan sam pored Miča Eloma i jednim predavanjem održanim u hramu Sv. Save na Vračaru, a tema je bila o ispovesti. Na zadatu temu, dao sam vođenu fantaziju kome bi se učesnici ispovedili, kao deo izlaganja. Po završenom predavanju jedna prijateljica kaže "...ma šta bre kome, pa ocu Radovanu".
DEO KOJI SLEDI JE VOĐENA FANTAZIJA, ukoliko niste spremni na ovo, zaobiđite ovaj deo teksta:
Prvo pročitajte, a zatim se smestite udobno i u mislima svojim prođite kroz tekst koj ste pre toga pročitali:
Zamislite da da imate Još jedan dan, ovaj jedan dan sa o. Radovanom. Zamislite mesto gde se susrećete sa njim. Gde je to? Kakvo je to mesto? Jel Vam je poznato, ili nije? Pokušajte da ga opišete. Jel ima još ljudi u vašoj blizini? Ko su ti ljudi? Na kolikoj udaljenosti su od Vas? Tu je i otac Radovan...gde je on u odnosu na Vas? Pored Vas? Šta ima na sebi? Pokušajte da osetite njegovu prisutnost! Kako se osećate što ga vidite? Opišite sebi taj osećaj. Započnite razgovor sa njim...O čemu razgovarate? šta je ono što Vam kaže? Šta Vi njemu odgovarate? Nastavite da vodite razgovor sa njim. Recite mu ono što ste hteli da mu kažete, a niste imali prilike! Kako se osećate dok to izgovarate? Šta Vam on kaže na to? Kažite šta je to što biste voleli u ovom susretu od njega da čujete, dobijete, a možda i vi njemu nešto da darujete ? Učinite to. Šta je to što ste dobili, ili darovali? A možda i jedno i drugo? Uzmite to i zahvalite se. Ukoliko niste ništa uzeli, ili darovali, jednostavno se zahvalite na susretu i oprostite se sa njim.
Svoj put nastavite dalje sami, sa onim što ste doblili iz susreta sa o. Radovanom.To što ste dobili, osetite, i neka taj osećaj prođe kroz celo vaše telo. Lagano otvorite oči.
NASTAVAK POSLE VOĐENE FANTAZIJE:
Gde bih se ja susreo sa ocem Radovanom. Naravno, u manastiru Sv. Arh. Gavrila. I dan danas osetim njegovu ruku koju pruža dajući blagoslov i to njegovo, "Gdeeee siiii Antonije", a tek njegov osmeh na licu. Pa samo to što je uradio skida sve okove i sve one zadrške koje su postojale unutar mene. Takav bi i ovaj susret bio. U konaku manastira. Šta je ono što bih mu sada "tražio", pa eto još jedan susret. I to je dovoljno. I dok ga zamišljam u isto vreme i jeza i radost. Ono što bih mu darovao i gde sam zaista ostao nedorečen...jesu REČI HVALE...HVALA GOSPODU NA TVOM POSTOJANJU I NA TOME ŠTO SAM IMAO TU ČAST DA UZRASTAM UZ TEBE. HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ. Mnogo toga sam naučio od tebe, a to je na prvom mestu da budem čovek, a zatim i hrišćanin. I RADOST zbog susreta i poznavanja, je ta koja prolazi kroz celo moje telo.
Svima si nam dao temelj kako treba da činimo, a na nama je da ga ga dalje nadograđujemo. Pa i prevremena smrt, iako bismo svi voleli još neki dan sa Vama, nam je data da počnemo da bivamo odgovorni za sebe, u skladu sa onim kako si nas učio.
Primjedbe
Objavi komentar