ODLIKOVANJE
Nisam siguran da znam odakle bih počeo...brlog emocija..ako smem tu reč da upotrebim...
...stanite uza zid početak priče...ja stajem uza zid sa ostalima...ni u najavi šta će se desiti...pri tom nema veze sa kontekstom u kome se dešava...dakle, stajem uza zid i počinjem da plačem...svi se okreću ka meni i pitaju se wtf ( what a fuck) sa ovim čovekom, šta mu je večeras...plačem i suze mi prekrivaju lice...pokušavam da se povežem šta se ustvari dešava...ne znam..., ne razumem...plačem i dalje...jecam...DAAAAAAAAA...pradeda...ko je on...i odakle on večeras samnom ovde...i odakle on u svoj ovoj priči...možda zato što sam osetljiv na nepravdu i što ne umem sa njom da se nosim, ili što bi moja žena rekla a možda je pravda ipak zadovoljena...ili lična potreba da ne zaboravimo..., ili ništa od toga...
...sve što sam znao o pradedi Branku je da je bio dobar čovek, da je imao kafanu i da je streljan u Kraljevu...da su ga nemci streljali u Drugom svetskom ratu, u Kraljevu 1941. godine.
Osećam svu strahotu tog nepomeranja uza zid, pri tom nisam ni siguran da je to tako izgledalo, ali doživljaj unutar mene govori da je to bilo jako strašno...samo iščekivanje da će se nešto desiti, nešto strašno...i koje su to posledice i do dana današnjeg...da, kada legnem da spavam, postavljam se u poziciju tako, da budem pripravan za pokret..., da mogu da krenem bez posledica...kao nekad Jevreji, u Egiptu kada su jeli jagnje obučeni, i spremni na pokret, kako bi se izbavili iz egipatskog ropstva.
Možda će neko reći, ma daj bre, baš se tripuješ. Ne bih se tripovao, da nije ovoliko puno emocija unutar mene i da nisam povezao još jednu priču koju sam u novinama pročitao...
...strašno je to kada se nađemo u čorsokaku iz koga ne možemo da izađemo, da pobegnemo...svi smo mi manje, više imali tih životnih situacija. Još strašnije je kada se to bukvalno desi i kada u toj životnoj situaciji izgubiš život. E tako je moj pradeda nastradao. Otišavši sa zarobljenicima, kako bi im pomogao, u pokušaju da posreduje između njih i nemaca i možda nekoga od njih i oslobodi...
...međutim, smestili su ga uza zid...i paffffffffffffffffffffff...obamrlo telo je palo, čovek je prestao da postoji...ostali su potomci...sa svojim posledicama...
...i dok pišem ovaj tekst osećam kako mi srce lupa, kao da transgeneracijski metak osećam unutar sebe, koji me rastužuje...što ne mogu više da vidim svoje...a na neki način i poruku " budite pripravni", jer ne znate šta može da vas snađe u životu,...bio je to dobar čovek koji je hteo da pomogne drugima.
I danas čitam u politici tekst kako jedan od nas dobija orden, NAGLAŠAVAM svojom zaslugom, kao niko pre toga od stranih državljana...
...a pitanje koje ostaje u meni i koje je apsolutno MOJE...
...dal je to pored zasluge i iskupljenje...kao da je učinjeno ono što je prvobitno, teoretski, moglo da bude, a što jeste sada...da, hteo je deda Branko da pomogne, ali tada nisu imali sluha za to, svi su streljani,..
Međutim, danas - dragi potpukovniče, nagrađujemo tvoj trud koji si uložio za vreme tvog mandata ovde kod nas, ordenom.
Ponosan sam zbog ordena.
...a opet ostaje praznina i tuga zbog događaja pre više od sedamdeset godina...
I pitanje, a zar je to moralo tako da bude???
...stanite uza zid početak priče...ja stajem uza zid sa ostalima...ni u najavi šta će se desiti...pri tom nema veze sa kontekstom u kome se dešava...dakle, stajem uza zid i počinjem da plačem...svi se okreću ka meni i pitaju se wtf ( what a fuck) sa ovim čovekom, šta mu je večeras...plačem i suze mi prekrivaju lice...pokušavam da se povežem šta se ustvari dešava...ne znam..., ne razumem...plačem i dalje...jecam...DAAAAAAAAA...pradeda...ko je on...i odakle on večeras samnom ovde...i odakle on u svoj ovoj priči...možda zato što sam osetljiv na nepravdu i što ne umem sa njom da se nosim, ili što bi moja žena rekla a možda je pravda ipak zadovoljena...ili lična potreba da ne zaboravimo..., ili ništa od toga...
...sve što sam znao o pradedi Branku je da je bio dobar čovek, da je imao kafanu i da je streljan u Kraljevu...da su ga nemci streljali u Drugom svetskom ratu, u Kraljevu 1941. godine.
Osećam svu strahotu tog nepomeranja uza zid, pri tom nisam ni siguran da je to tako izgledalo, ali doživljaj unutar mene govori da je to bilo jako strašno...samo iščekivanje da će se nešto desiti, nešto strašno...i koje su to posledice i do dana današnjeg...da, kada legnem da spavam, postavljam se u poziciju tako, da budem pripravan za pokret..., da mogu da krenem bez posledica...kao nekad Jevreji, u Egiptu kada su jeli jagnje obučeni, i spremni na pokret, kako bi se izbavili iz egipatskog ropstva.
Možda će neko reći, ma daj bre, baš se tripuješ. Ne bih se tripovao, da nije ovoliko puno emocija unutar mene i da nisam povezao još jednu priču koju sam u novinama pročitao...
...strašno je to kada se nađemo u čorsokaku iz koga ne možemo da izađemo, da pobegnemo...svi smo mi manje, više imali tih životnih situacija. Još strašnije je kada se to bukvalno desi i kada u toj životnoj situaciji izgubiš život. E tako je moj pradeda nastradao. Otišavši sa zarobljenicima, kako bi im pomogao, u pokušaju da posreduje između njih i nemaca i možda nekoga od njih i oslobodi...
...međutim, smestili su ga uza zid...i paffffffffffffffffffffff...obamrlo telo je palo, čovek je prestao da postoji...ostali su potomci...sa svojim posledicama...
...i dok pišem ovaj tekst osećam kako mi srce lupa, kao da transgeneracijski metak osećam unutar sebe, koji me rastužuje...što ne mogu više da vidim svoje...a na neki način i poruku " budite pripravni", jer ne znate šta može da vas snađe u životu,...bio je to dobar čovek koji je hteo da pomogne drugima.
I danas čitam u politici tekst kako jedan od nas dobija orden, NAGLAŠAVAM svojom zaslugom, kao niko pre toga od stranih državljana...
...a pitanje koje ostaje u meni i koje je apsolutno MOJE...
...dal je to pored zasluge i iskupljenje...kao da je učinjeno ono što je prvobitno, teoretski, moglo da bude, a što jeste sada...da, hteo je deda Branko da pomogne, ali tada nisu imali sluha za to, svi su streljani,..
Međutim, danas - dragi potpukovniče, nagrađujemo tvoj trud koji si uložio za vreme tvog mandata ovde kod nas, ordenom.
Ponosan sam zbog ordena.
...a opet ostaje praznina i tuga zbog događaja pre više od sedamdeset godina...
I pitanje, a zar je to moralo tako da bude???
Primjedbe
Objavi komentar