Antonio Aras

...i pitam se večeras šta mi je??? počelo je sve negde oko 22 h...gledam u harmoniku koju je moj tast nedavno dobio. Bili su gosti...bilo nam je lepo...harmonika stoji na stolici...nedavno je dobio za rođendan, malo više od mesec dana. Posmatram je. Lepa crvena harmonika Šta može da kaže neko ko ne zna da svira. Pesma kaže...nemoj da kvariš najlepše zvuke, mesto pesme začućeš jauke...ne znam da sviram..., ali čujem jauke...jauke u srcu i duši i večeras nekako posebno...suze u očima se polako talože...kao sitne kapljice koje se nakupljaju i spremaju se da krenu niz lice...pitam se šta mi je? Kakvi su to jauci koji me spopadaju??? Šta mi je? ...lažem sebe!!!...znam dobro da lažem!!! Pitam se samo koji je danas dan, odnosno datum!!!???...da li je to taj datum???...google sve zna. Ukucavam, B. i da, to je to...to je taj crni datum, 14.08. I šta je to što nas povezuje sa stvarima nevidljivim i nevidljivim. Sinhronicitet, ili nešto drugo, ili neko drugi...stvar izbora. U svakom slučaju več

Č udni su putevi Gospodnji. U nekom momentu pomognemo nekome, učinimo jednu sitnicu, a onda u želji da nam uzvrate, ti neki nam postanu bližnji. Pa i da se više nikada ne sretnemo i za taj trenutak, koji je kao deo večnosti je dovoljno. Ponekad se pitam šta nosi određen susret između nepoznatih ljudi. I kuda nas to može odvesti. U suštini i ne mora nikuda da odvede, dovoljno je da smo se tu i tada sreli. Imate još malo mesta iza. Pazite da ne udarite auto. Govorio sam čoveku koji se upravo isparkiravao. Ne radi mi ručna odgovri on. Potrebno mi je nešto da postavim iza zadnjeg točka. U okolu nije bilo nikakvog kamenja, razmišljam... a šta bi mogao da stavi...pa da...ručnu dizalicu...nemam...reče  gospodin...doneću ja svoju, odgovorih. I polako korak po korak, kako ja to najbolje umem gegajući se posle relaksacionog kupanja, kao da mi je trebala cela večnost da stignem do auta. Kasnije su mi ljudi priznali da su mislili da neću ni da se vratim...doneo sam dizalicu, pogurali smo auto