Jedna slika = hiljadu reči

Čudni su putevi Gospodnji. U nekom momentu pomognemo nekome, učinimo jednu sitnicu, a onda u želji da nam uzvrate, ti neki nam postanu bližnji. Pa i da se više nikada ne sretnemo i za taj trenutak, koji je kao deo večnosti je dovoljno. Ponekad se pitam šta nosi određen susret između nepoznatih ljudi. I kuda nas to može odvesti. U suštini i ne mora nikuda da odvede, dovoljno je da smo se tu i tada sreli.

Imate još malo mesta iza. Pazite da ne udarite auto. Govorio sam čoveku koji se upravo isparkiravao. Ne radi mi ručna odgovri on. Potrebno mi je nešto da postavim iza zadnjeg točka. U okolu nije bilo nikakvog kamenja, razmišljam... a šta bi mogao da stavi...pa da...ručnu dizalicu...nemam...reče  gospodin...doneću ja svoju, odgovorih. I polako korak po korak, kako ja to najbolje umem gegajući se posle relaksacionog kupanja, kao da mi je trebala cela večnost da stignem do auta. Kasnije su mi ljudi priznali da su mislili da neću ni da se vratim...doneo sam dizalicu, pogurali smo auto i sve je bilo ok. A onda je usledio i poziv za kafu. Naravno da sam ga prihvatio. Divni ljudi, divna porodica i sve to na jednom mestu. Livada sa jedne strane, planine sa druge i reka sa treće. Veče prohladno, sedimo napolju i razgovaramo. Upoznajemo se. Pričamo i nalazimo zajedničke teme. Pominje se treća osoba koje više nema. Osećam blagu jezu koja prolazi niz moje telo. Ljubav prema mlađoj sestri, ćerki je tolika da dok slušam priču o njoj i o tome kako se borila za život, kako se odnosila prema životu, je tolika da kao da prestaje da postoji granica između života i smrti.  Kao da je i sama Tana tu prisutna sa nama i učestvuje u razgovoru. Kao da smo zakoračili svi zajedno u onostrano. A opet smo ovde i sada prisutni.

Stiže mi album sa slikama. Lepa devojka, sa lepim crtama lica, izraženih jagodica, lepim očima. Ono što mi upada u oči jeste osmeh. I pogled. Nekako idu zajedno. Nadovezuju se i prepliću. Prepoznajem i osećam ih. Rečima je to teško opisati. To je onaj isti pogled  I osmeh koji nose život. Radost života. Još samo jedan dan. Još samo jedan dan da vidim izlazak sunca. Da me obasja, samo još jednom. Da se radujem ljudskom izrazu lica, udahu I izdahu, pokretima I svemu onome što nas svakodnevno okružuje, a na šta ne obraćamo pažnju. Jer to se podrazumeva. Ali, ne i za onoga koji se suočava sa smrću. Ili je izbegao sudbinu.

I ja sam zaboravio taj osećaj. Ali ove noći ga osećam. Osećam radost života i želju za još jednim danom.  Prolaze mi slike  kroz glavu kako je to izboriti se za život. I kako je lep taj još  jedan dan kada sunce izlazi. Pokazivanje drugim ljudima da sam živ i pokušaj da prosto u svakom trenutku pokazujem da sam tu. HEJ, Dragi moji pa ja sam tu. JAAAAA sam žiivvvvvv. Ali ova blaga Duša više nije. I to je taj osmeh i taj pogled koje sam prepoznao i koji govore i sada, hej pa ja sam živa i tu sam sa Vama.